Укупно приказа странице

Портал Сазвежђа З

Портал Сазвежђа З
Заветине

Translate

ВЈЕРУЈУ

КОЛО. У колу смо једнаки
– Коло има велики саборни потенцијал за све житеље Србије. Данас нисмо довољно свесни значења које оно има. Извођење кола је парадигма једнакости, која је базирана на поштовању узајамних различитости, јер у колу смо сви једнаки и док играмо коло, превазилазе се све границе, етничке дистанце, конфесионалне и религиозне разлике међу нама, статусне, социјалне, економске, професионалне, родне, старосне разлике. Држањем за руке, кроз играње кола, остварујемо заједништво – објаснила је Селена Ракочевић, етномузиколог и професор на Факултету музичке уметности, на недавној конференцији за новинаре у Етнографском музеју, коју је пренео Танјуг. Она је подсетила да коло тек последњих деценија поприма значај који данас има и поменула је „моравац”, „кукуњеш”, „жикино коло”, „моравско коло”, док последњих деценија доминира „ужичко коло”. – Коло је попримило препознатљиву функцију српског националног идентитета и због тога се у народу назива „српским колом”, колоквијално „колцем” или једноставно „коло” – рекла је Селена Ракочевић, али је појаснила и да се Унескова номинација не односи на „влашко коло”, „чачак”, „бугарку”, „мало” или „велико коло” са територије Војводине.извор: Политика

среда, 17. септембар 2014.

Кућа Лепенски Вир / Христивоје Павловић

Данас је сасвим уобичајено, да нова књига буде само препис неких других књига, па су малобројни аутори који износе своје сопствене ставове. Један од њих је и Христивоје Павловић са књигом „Кућа Лепенски вир“, која има оригиналне алегоријске увиде у систематизациjи аргумената
без закључивања аутора, што нагони читаоца на  размишљање. Покушаћемо,да приближимо виђење једног архитекте, о томе како је изгледала кућа и оно што јој припада у „мајка-граду“ наше холоценске цивилизације.
Х. Павловић наглашава, да је само насеље Лепенски Вир дуговечније од његове културе, јер првих седам слојева припада мезолиту а задња два слоја старчевачкој култури. Обрад Кујовић је 1960. године открио археолошко налазиште Лепенски Вир по којем је читава култура са 25 сличних насеља добила име, али његову културу је Срејовић открио заједно са Загорком Летицом, када
је сишао дубље у мезолитске слојеве, савремене Европи која је тада сматрана за пусту и ненасељену  земљу. Лепенски Вир је наглавце окренуо сва дотадашња научна знања. Зато је Срејовић имао највише муке сасопственим колегама, јер су то били налази који се нису уклапали у тадашње парадигме. Није ни чудо, истиче Павловић, то није био преседан већ парадокс, јер се у осталим деловима Европе још увек живело по пећинама и природним заклонима. Тако је парадокс културе Лепенског Вира постао истина која „дуби на глави“, не да се, упозорава, али и подсмева науци.

Регија Гвоздених врата је „најчудеснији део Европе“, у коме је нађен Лепенски Вир
праисторијско насеље типских кућа, с истим обликом ентеријера на поду
прављеним од једне врсте бетона. Зашто се кућа Лепенског Вира унапред
своди на дрвену колибу или чак обичан шатор, кад
а је реконструкција прецизан технолошки поступак како сами напомињете у књизи?

Реконструкција у архитектури није креација, па „предпостављени изглед
куће“ не сме бити ни бољи ни гори, него баш онакав како
је она изгледала, али, исти елементи могу бити различито протумачени па
отуда и  различите реконструкције. Ако се питање односи на брвнару
Д. Срејовића и на шатор П. Ристића, то су два првопонуђена решења из
времена док су још увек трајала ископавања на Лепенском Виру. До данас
су понуђена и друга решења која су бар једеним делом непримерене нађеним
материјалним остацима,  технички неизводљива или конструктивно потпуно
неодржива. Као например, камене куће равних кровова, које би само у
једном делу откопаног насеља оставиле читав каменолом а да не говоримо о
количини снега у постглацијалном периоду, под којим би равни кровови
попустили.

Ваљда се из предрасуде сматра, да Лепенци не би ни умели боље него на
примитиван начин, што је један колега сасвим лепо прокоментарисао,
како не постоје примитивни људи већ само примитивна средства. Међутим,
најчешће се превиђају неки трагови, док су неки делови тих кућа
погрешно протумачени или није препозната њихова намена, јер, таквих кућа
нема нигде на свету. Срејовић се касније одрекао своје
„реконструкције“, што и није била његова идеја већ виђење једног
сарадника из Завода за заштиту споменика. Зато је за цртеж ове куће који
је објавио у својој књизи записао: Мора се међутим нагласити, да кровна конструкција изведена на овако примитиван начин не одговара основи која је темељно грађена, и до савршенства обликована.
Али то нико не чита, а  тај цртеж је  обишао читав свет, и то је још
увек парадигма Лепенског Вира која га практично обезвређује.
Пеђа Ристић је такође имао дилеме у детерминацији и намени неких
делова ентеријера. Веома сугестивно је приликом истраживања, још на
самом налазишту увео у реконструкцију и унео је
архитектонско-конструктивну тачку „Ц“, чија намена тада није у
потпуности схваћена, а у скорије време је користи и Завод за заштиту
споменика у својој реконструкцији. Да иронија буде већа, ова кључна
тачка иако археолошки недовољно потврђена, круцијални је архитектонски
елеменат на коме падају све досадашње реконструкције које од ње
завсе.  У пракси, на налазишту, та тачка једноставно није могла да се
користи. Ако се може применити став Миланковића, да научни проблем треба
сажети уколико је томогуће у само једну реченицу, онда архитектонска
тачка „Ц“ једноставно побија скоро све досадашње реконструкције:
конструктивна неопходност је супротстављена могућности примене.
Поменуо сам парадигму а она може бити веома штетна, јер се примитивна
дрвена колиба Лепенског Вира усталила у науци. Чак је и лош
закон безазлен у односу на погрешну парадигму јер се може променити, али
непроверена а важећа научна „истина“ тешко се мења. Једноставно,
истинитост парадигме просуђује и пресуђује време. Треба аргументовано
доказати, како је кућа Лепенског Вира била савршен енергетски
простор, који су Лепенци смислили пре 9000 година, а данас је још увек
применљив као перфектна еколошка кућа.
„Леп“ је природни материјал блатног малтера, којим у Подунављу и
данас ласте мажу своја гнезда а људи „вршкаре“ (пчелињаци од прућа),
док  су у неолитској Винчи нађене „гомиле имрегнираног лепа с јасним
отисцима прућа,