Укупно приказа странице

Портал Сазвежђа З

Портал Сазвежђа З
Заветине

ПОДВУЧЕНО. Претплата

ПОДВУЧЕНО. Претплата
ЉУДИ МЕСЕЧЕВЕ СВЕТЛОСТИ. - Приватни књижевни часопис. Годишња претплата на онлајн верзију 2000,00 динара. Уплата се врши преко Пост нета на тел. уредника + 381 3006950, са обавезним именом и презименом претплатника и кућном адресом. Претплaтник добија на поклон и два годишња приступа локацијама које су заштићене (нејавне, затворене), по свом избору

Докажите!

Докажите! Један од начина да помогнете правим независним медијима у Србији, Порталу Сазвежђе З, Немогућим "Заветинама" (немогућим јер опстају у немогућим условима!) је да се претплатите на неки од часописа "Заветина", или од књига - које су скоро свуда блокиране по Србији. Докажите да вам је, доиста, стало до стварно независних медија и независних издавача!

ВЈЕРУЈУ

КОЛО. У колу смо једнаки
– Коло има велики саборни потенцијал за све житеље Србије. Данас нисмо довољно свесни значења које оно има. Извођење кола је парадигма једнакости, која је базирана на поштовању узајамних различитости, јер у колу смо сви једнаки и док играмо коло, превазилазе се све границе, етничке дистанце, конфесионалне и религиозне разлике међу нама, статусне, социјалне, економске, професионалне, родне, старосне разлике. Држањем за руке, кроз играње кола, остварујемо заједништво – објаснила је Селена Ракочевић, етномузиколог и професор на Факултету музичке уметности, на недавној конференцији за новинаре у Етнографском музеју, коју је пренео Танјуг. Она је подсетила да коло тек последњих деценија поприма значај који данас има и поменула је „моравац”, „кукуњеш”, „жикино коло”, „моравско коло”, док последњих деценија доминира „ужичко коло”. – Коло је попримило препознатљиву функцију српског националног идентитета и због тога се у народу назива „српским колом”, колоквијално „колцем” или једноставно „коло” – рекла је Селена Ракочевић, али је појаснила и да се Унескова номинација не односи на „влашко коло”, „чачак”, „бугарку”, „мало” или „велико коло” са територије Војводине.извор: Политика

среда, 24. децембар 2014.

За то смо и основали часопис "Шраф" / Станислав Винавер

Светислав Стефановић.*
Ужим видицима.

Још пре четрдесет година (1922) у Београдским "Путевима" ја сам писао о слободи стварања и бранио кинематографско-музичку генерацију Црњански-Винавер од неоправданих критика. Њима се замерало што желе ново, интуитивно и космичко. Они су победили. И ево опет, након 40 година, узимам перо у руке да браним младе од старих. Ми млади, пошто смо испили до дна чашу свемирских заноса, идемо даље! А знате ли где је "даље" од "целине" од "све"? То је – детаљ. Доста са интегралима! Они су изашли из моде чак и у математици! Ми хоћемо анализу, хоћемо појединост, хоћемо детаљ, хоћемо повратак детаљу. За то смо и основали часопис "Шраф". Место академског Албатроса чијих триста изданих књига разуларише све речи и мисли у једном средњевековном Danse Macabre усплахирене културе, ми предлажемо кочење и завртање, ми предлажемо књиге "Шрафа". Ми смо били изгубили осећање за старо. И група око Шрафа открива – старо. И нека гракћу гаврани традиције гг. Дединац, Марко Ристић, Павле Стефановић, наш "Шраф" донеће свету мир, спас и срећу. Живот је за нас младе. Кинематографска генерација престала је осећати живот. Живот је обичан и трезвен. То знамо ми млади. Пијанства има само по баровима и филмовима. Ми се гнушамо платнених зора и клавирских сумрака. Ми не певамо више Човека. Човек не постоји. Постоје само детаљи у Човеку. Ми певамо обичне ствари које једино и јесу. Све синтезе постојале су само у трулим мозговима. Шта је Човек? То нико не зна. Aли знамо шта је рука, нога, стомак, ход, глава. То ћемо и опевати. И све обично и свакидашње, јер само оно живи. Ко је видео чежњу? Нико. Aли сви знамо шта је то гладан стомак. Ми певамо јутарњи доручак, грудвање у школи, звонце које зове на одмор, кафу која се пије у Москви и мирне вечери, кад уз криглу пива ћаскамо или играмо билиара. Доста ширина, којих нема, и бескрајности апстракција. Живео живот! Живели млади! А филмски научници нека се врате у своје платнене библиотеке и нека нас пусте да живимо! Ми хоћемо прави живот! Прави живот је у малом, сићушном и мирном. Све је остало лаж или илузија премореног мозга. Ми хоћемо живот и хоћемо још оно, што је једна, данас заборављена генерација "ватрогасаца" хтела: здравље. Са гордошћу изговарамо реч здравље. Све што није обично нездраво је. Данас нам је то јасно.
A све ово види се и из Шекспира. Шекспир је описивао само обичне, најобичније ствари. Aли рећи ћете: убиства, браколомства, злочини, свирепости, крв: зар је то обично? Да, господо, јер у Шекспирово време то су биле обичне ствари.
Дакле и Шекспир је са нама. Ура! Ура!
Светислав Стефановић.*
* У новом издању својих превода Шекспира ја сам их прерадио у томе спасоносноме духу обичности. И то је прави Шекспир, какав је и био у ствари. Они моји првобитни преводи, који су од Шекспира градили Џина, потпуно су рђави и неверни, заблуде моје прве младости.

     = извор:  Нова пантологија пеленгирике,1922