НЕФТАЛИ САНДОВАЛ-ВЕКАРИЋ (1939)*
(2001)
ПОЕМА ЗА Т. С. ЕЛИОТА
Кад мислим о теби, Томасе С. Елиоте, мислим
о Витмену,
на оном великом континенту који се пружа
од Аљаске до Патагоније.
Деца смо авантуре и барута,
бунта и немира,
Нека кажу, ако није тако, краљица Изабела
Кастиљанска
и палата Бакингемска, ако се сећаш Френсиса
Дрејка
и гусара.
Није до нас, него у звездама.
Имамо божанску привилегију
да претварамо ништа
у измаштане светове
док ти и ја разговарамо за време
шоље чаја и два тоста.
Њујорк и Лондон у Фајненшел Тајмсу
Мадрид
летовима Луфтханзе прелеће
са једне
на другу тачку Земље;
Београд
Истанбул
у Оријент експресу
али не срећемо Пјера Лотија
ни бегове Калкуте.
На Босфору жељезни мостови,
жељезни путеви.
Киплинг нам послужује тамни бренди са
јагодама из Србије.
С времена на време,
солунски хероји говоре нам о француској,
о муницији
неупотребљивој, о наивној нади у бродове који
не долазе,
о рањеницима који умиру на обалама морским,
хероји солунски
прекривени ожиљцима и медаљама
(јадна Србија, увек сама,
издана и сама...
цветају ли можда руже
у зиму?),
говоре нам о Српкињама што одевене у војничко
одело
мету домовину,
чисте раскршћа,
постављају тробојке на балконе,
и ти
и ја
далеко од Америке, носталгични за Лондоном,
носталгични за Србијом
