Тамбурашки оркестар једне београдске основне школе почетком шесдесетих 20. века
ЗРАЧАК НАДЕ
Пола века је прошло у систематском испирању мозга народу, пола века су свакодневно слављене «велике победе у изградњи социјализма» ,пола века је израђиван култ једног човека до бекетовске ситуације у ставу мирно сваког четвртог маја у три и пет поподне. Треба чути ( у свом духу) завијајући звук сирене како се разлеже преко градова и поља, преко брда и планина, и видети ( опет у свом духу ), стотине хиљаде људи, старих и младих, како одаје почаст «највећем сину наших народа». Па говори, овације, цвеће ! Покољ недужног цвећа за кићење биста « највећег генија», расејаних по селима и градовима целе земље. Те слике упечатљиво говоре о начинима и методама како се до тога дошло, те слике су само видљива површина, те слике су само одраз како је деценијама изграђивано колективно лудило. Оно што се није видело, оно што је било испод, оно што је било црна дубина, био је живот, мучан и тежак, протицање времена у благој летаргији. Требало га је само видети. Ослушнути. Они чија је то дужност била, нису га ни видели ни чули.
Роман Радомира Константиновића «Ахасфер» показао је истрошеност модела: митски предложак није више функционисао. Дешавале су се промене и у руском соцреализму, пре свега на плану књижевних средстава. Отворена је тема «о младом савременику» а доминантна форма био је сказ. Руска књижевност била је још увек узор српским писцима али је јачао утицај преведних дела са запада. Отварали су се нови путеви уметничког уобличавања. Не следити их, значило је бити анахрон.
Појава приповетке «Гост» Драгослава Михаиловића 1961. сматра се почетком нове струје, назване у недостатку бољег израза «стварносна проза» . Опрека према послератној је евидентна. Уместо митског предлошка ( мотив о Јеврејину луталици у «Ахасферу» Р. Константиновића), ситуација конкретног човека ( усамљеност, сиромаштво, смрт ). Уместо херојске личности – обичан миш. Уместо узвишеног тона и поетизације у реченици – «груб» стварносни детаљ. Језик је «пресан», «сиров», често са елементима народског, дијалекатског фолклорног. Наглашена је улога приповедача.
Критика је споро уочавала програмске елементе нове школе и држала се према њој резервисано. Израсла на делима са ратном тематиком и изградњом новог друштва, сумњив јој је био тај прелаз на «стварносно», народско, колоквијално. Михаиловић је могао да буде задовољан: показао је како кафкијанску причу може сместити у препознатљив амбијент и проговорити о универзалној теми (смрт). Објавио је збирку приповедака «Фреде, лаку ноћ». Уследила су признања и понеки хвалоспев (Б.М.Михиз).
Пола века је прошло у систематском испирању мозга народу, пола века су свакодневно слављене «велике победе у изградњи социјализма» ,пола века је израђиван култ једног човека до бекетовске ситуације у ставу мирно сваког четвртог маја у три и пет поподне. Треба чути ( у свом духу) завијајући звук сирене како се разлеже преко градова и поља, преко брда и планина, и видети ( опет у свом духу ), стотине хиљаде људи, старих и младих, како одаје почаст «највећем сину наших народа». Па говори, овације, цвеће ! Покољ недужног цвећа за кићење биста « највећег генија», расејаних по селима и градовима целе земље. Те слике упечатљиво говоре о начинима и методама како се до тога дошло, те слике су само видљива површина, те слике су само одраз како је деценијама изграђивано колективно лудило. Оно што се није видело, оно што је било испод, оно што је било црна дубина, био је живот, мучан и тежак, протицање времена у благој летаргији. Требало га је само видети. Ослушнути. Они чија је то дужност била, нису га ни видели ни чули.
Роман Радомира Константиновића «Ахасфер» показао је истрошеност модела: митски предложак није више функционисао. Дешавале су се промене и у руском соцреализму, пре свега на плану књижевних средстава. Отворена је тема «о младом савременику» а доминантна форма био је сказ. Руска књижевност била је још увек узор српским писцима али је јачао утицај преведних дела са запада. Отварали су се нови путеви уметничког уобличавања. Не следити их, значило је бити анахрон.
Појава приповетке «Гост» Драгослава Михаиловића 1961. сматра се почетком нове струје, назване у недостатку бољег израза «стварносна проза» . Опрека према послератној је евидентна. Уместо митског предлошка ( мотив о Јеврејину луталици у «Ахасферу» Р. Константиновића), ситуација конкретног човека ( усамљеност, сиромаштво, смрт ). Уместо херојске личности – обичан миш. Уместо узвишеног тона и поетизације у реченици – «груб» стварносни детаљ. Језик је «пресан», «сиров», често са елементима народског, дијалекатског фолклорног. Наглашена је улога приповедача.
Критика је споро уочавала програмске елементе нове школе и држала се према њој резервисано. Израсла на делима са ратном тематиком и изградњом новог друштва, сумњив јој је био тај прелаз на «стварносно», народско, колоквијално. Михаиловић је могао да буде задовољан: показао је како кафкијанску причу може сместити у препознатљив амбијент и проговорити о универзалној теми (смрт). Објавио је збирку приповедака «Фреде, лаку ноћ». Уследила су признања и понеки хвалоспев (Б.М.Михиз).
Мирољуб МИЛАНОВИЋ Пола века ћутања
Један поглед на српску прозу друге половине двадесетог века
Едиција Бранићево, Пожаревац, 2008, , 125 стр.
стр. 39 - 42
